МАРКО КНЕЖЕВИЋ  УНИШТАВАЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ И ДУХОВНОГ НАСЛЕЂА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Пише  Проф. др Марко Кнежевић

 УНИШТАВАЊЕ СРПСКОГ КУЛТУРНОГ И ДУХОВНОГ НАСЛЕЂА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

 

Сажетак:  У току и након НАТО бомбардовања 1999. године  уништен је знатан део српске културне баштине  на Косову  и Метохији. Бомбе су падале већином на цивилне објекте: насеља, мостове, споменике културе, вјерске објекте, разне установе као и на извјегличке колоне, аутобусе и др.  При томе је дошло до рушења, оштећења и скрнављења многих културних добара. Главни рушилачки таласи на српско културно наслеђе настављени су послије завршетка рата, за вријеме трајања протектората под Уједињеним нацијама, а затим након самопроглашења тзв независне државе Косово. Чак су и поред присуства међународних снага (полиције УНМИК, и војске КФОР) српске културне вриједности на овом простору и данас  фактички незаштићене иако представљају дио европске и светске културне баштине. Нажалост, ради оправдања пред светском јавношћу за тај културни геноцид над српским народом, изречене су само неке симболичне казне.

 

 

                     Српске културне и духовне вриједности  Косова и Метохије

 

         По богатству разноврсности и вредностима културних добара, српска покрајина Косово и Метохија несумњиво представља највећу ризницу културне баштине Србије.  У овој  покрајини  има преко 1400 трагова српске хришћанске кулутуре. Ти трагови потичу из периода дугог више од 1200 година битисања Срба на овим просторима. Српску културну баштину употпуњују, поред трагова  из праисторије, старог и средњег вијека, остаци материјалне културе других етничких цјелина, међу којима се истичу споменици исламске културе, што чини овај простор богатом мултиетничком и мултикултурном средином.  На Косову и Метохији су присутни утицаји других цивилизација – византијски, турско-источњачки, грчки и незнатно утицаји из западне и средње Европе.

        Међу културним вредностима, по броју и значају доминантно место имају средњовековни српски манастири и  цркве. Они  су резултат велике стваралачке и духовне енергије српског народа, која је нарочито показала своју снагу за вријеме династије Немањића. Те светиње дају основни печат културној баштини Косова и Метохије. По умјетничким дометима архитектуре и живописа, као и по културно –историјском значају, манастири Високи Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и други представљају репрезентативне  културно-историјске вриједности Србије и српског народа. Такве вриједности имају и бројна друга културна добара. Захваљујући њима, Србија је укључена у токове европске цивилизације.

       У 12. вијеку, за вријеме владавине Стефана Немање, територија Косова и Метохије је ослобођена од Византије и припојена српској држави Рашкој. Од тада се са овог простора постепено истискују византијски и у њему шире српски културни утицаји. Јачањем државне власти и економије Космет постаје културно, вјерско и духовно сједиште српске средњовековне државе. Свједоци тога су, поред бројних споменика, сједишта српске архиепископије и развијена српска насеља. У Пећи је основана прва српска архиепископија, а од 1346. до укидања 1766. године она је прерасла у српску патријаршију.        Према историјским изворима, становништво  Косова и Метохије у 13. и 14. вијеку било је етнички хомогено. Срби су чинили 98%, а свега 2 % тзв. Илири, Власи и Саси. Тада су се у овој колијевци српске државности и културе развила највећа и најбогатија насеља - Призрен, Пећ, Ново Брдо, Приштина, Трепча и др. Краљ Милутин је имао престоницу у Приштини, док је Призрен био престоница царева Душана и Уроша.

 

 

Карта важнијих манастира на Космету

 

Републички завод за заштиту споменика културе у Београду, у периоду од 1945. до 1999. године извршио је категоризацију споменика културе на Косову и Метохији и у читавој Србији. Од укупно 54 непокретна културна добра у овој покрајини, 42 су проглашена као вриједности од изузетног значаја. Од тога је само 40 споменика културе (већином српски сакрални објекти), једна пространа културна цјелина (Газиместан) и један археолошки локалитет ( Улпиана код Приштине).  Под категорију културних добара од великог значаја није проглашен ниједан српски споменик нити знаменито место. На Косову и Метохији регистровано је 372 споменика културе, од којих су 57 археолошки локалитети, 23 градске целине, 55 споменици стамбене архитектуре, 15 споменици јавне архитектуре, 160 споменици вјерске архитектуре, 12 споменици војне архитектуре, 3 привредне и 10 инжењерске грађевине и 37 споменици материјалне архитектуре.

        Ниједно културно добро од  изузетног значаја, изузев манастира Високи Дечани, са подручја Косова и Метохије до сада није уписано у листу свјетске културне баштине УНЕСКО-а. У процедури  су  манастир Грачаница и Пећка патријаршија. Ваља напоменути да на тој листи има споменика знатнои мање вриједности од репрезетантивних манастира на Косову и Метохији..

 

                                                      НАТО аграсија и православље

 

       НАТО агресија на СРЈ, извршена је 1999. године, без објаве рата, без одобрења Уједињених нација и кршењем женевске и других конвенција, означава почетак страдања српског народа и рушења његових светиња на Косову и Метохији. Од НАТО бомби оштећен је манастир Грачаница, а било је оштећења и код других богомоља.

Геостратешки циљеви ове агресије своде се углавном на претварање Балкана у евро-америчку интересну сферу и ширење америчког империјализма преко Балкана у правцу Ирака и Каспијског басена, ради успостављања доминације над најбогатијим нафтоносним изворима на свијету. У ту сврху је изграђена, на окурпираној српској земљи, код Урошевца, огромна америчка војна база Бондстил.

Једну од препрека за продор „цивилизованог“ запада у правцу „варварског“ истока, наводно, представљало је и представља православље, нарочито светосавско. То потврђује писац Збигњев Бжежински (2001) у књизи „Велика шаховска табла“ : „Запад за сада нема већег противника од православља“. каже он.  Ова мисао се, нажалост, заиста потврдила и обистинила. НАТО агресија 1999. године, цинично названа „Милосрдни анђео“, усмртила је за 78 дана преко 1500 недужних цивила, међу којима је и 81 дете. На окупираном Косову и Метохији, само у периоду од 10. јуна 1999. године до 7. маја 2000. године, убијено је 1.010 Срба Црногораца и других неалбанаца. Преостали Срби, у енклавама, били су изложени бруталном терору и тиранији. Њихове културне вредности се константно уништавају, њихова непокретна имовина се бесправно одузима и присваја од стране Шиптара.

Римокатоличка црква са седиштем у Призрену, на жалост, иако хришћанска, отворено се ставила на страну агресора и шиптарских вандала. Она негира постојање аутентичких српских сакралних објеката на Косову и Метохији. То недвосмислено потврђује призренски бискуп Сопи и свештеник Дон Сан Зефи (2001.) у свом интервју на италијанском језику (превод на српски: дечански монаси) за Caritas di Vincenca. Он каже: „Не може се рећи да је Косово српски Јерусалим, јер су цркве које се виде на карти постојале и пре доласка Срба на те просторе.“ По њему, рушење православних цркава после завршетка рата на Косову је оправдано, јер су оне представљале политичку моћ Србије. Међутим, шиптарски екстремисти и идеолози имају другачије мишљење. Тако је Ругова И. (1995) у својеј изјаве Косовском информативном центру рекао је: „Манастири и цркве на Косову били су првобитно албански, а касније су их отели Срби који су уништили велики број католичких цркава.“ У Дечанима је у фебруару 2013. године протестовало око 2000 Шиптара због одлуке Врховног суда Косова да се манастиру Високи Дечани врати раније одузета земље, површине 23 ха, коју су користила нека предузећа. Демонстранти су покушали да окупирају сам манастир тврдећи да је њихов, али су то спријечили италијански карабињери у саставу КФОР-а.  Ти покушаји имају за циљ да се и апсурдима и  лажним изјавама негира све што је српско, како би се створило етнички чисто и независно Косово.

   

Разарање и скрнављење српских светиња и споменика културе

 

         Положај српских светиња на Косову и Метохији у историјској прошлости био је незавидан и тежак. Међутим, најтежу судбину те светиње су поднијеле под косовским протекторатом почев од 1999. године,  а затим након самопроглашења тзв. независне државе Косово, фебруара 2008. године. Под окриљем  снага Уједињених нација, које уствари представљају снаге НАТО пакта, у периоду од 1999. до краја марта 2004. год. албански екстремисти уништили су, запалили, дигли у ваздух, оштетили или оскрнавили преко 140 српских сакралних објеката. Међу њима има и оних заштићених из 13. и 14. вијека који су преживели турско доба и све досадашње ратове.

 

 

Срушени споменик Вуку Караџићу, бачен поред

контејнера са смећем у Приштини (Фото: Прес)

 

        Судбина српских храмова на Косову и Метохији у прошлости зависила је од судбине и положаја српског народа, а ту судбину су често кројили страни завојевачи и окупатори, као што је и данас случај. У доба османлијске окупације многе српске цркве су претваране у џамије или се грађевински материјал од којих су биле изграђење користио за изградњу џамије и других објеката. Ипак, важнији манастири и цркве остали су сачувани у аутентичном стању, мада неки са оштећењима. У Балканском, Првом и Другом светском рату ове светиње су биле честа мета нападача и локалних шиптарских екстремиста. Завршетком Балканског и Првог светског рата већина хришћанских споменика била је затечена у рушевинама. Доласком мировних снага Уједињених нација КФОР и УНМИК на Косово, по окончању НАТО агресије 1009. године, очекивало се да ће овдашње културно насљеђе Срба бито заштићено и сачувано, али се десило супротно. Тада, под окриљем  ових снага, ступа на сцену невиђени вандализам шиптарских екстремиста и терориста. Они су до краја марта 2004. године запалили, дигли у ваздух, оштетили или оскрнавили 147 српских цркава и манастира.

 

         Према подацима Меморандума Владе СР Југославије и Анекса тог меморандума о спровођењу Резолуције СБ УН 1244/1/99, на Косову и Метохији је у првој фази било запаљено, срушено или тешко оштећено 86 манастира, цркава и других споменика културе.  До 20. 02. 2002. године тај број се повећао на 108, а од тада убрзо на 112. У таласу насиља 17. марта 2004. године убијено је 19 недужних особа, већином Срба, док се двоје воде као нестали. Тада је  опљачкано  или уништено више од 10.000 икона и других сакралних предмета. Највећим дијелом су уништени  споменици под посебном заштитом државе. У 70% православних xрамова уништене су средњовековне фреске непроцењиве вриједности.  Срушени су и споменици великана српске књижевности и културе- Вука Караџића и Његоша у Приштини. Вуков споменик су закачили за трактор и вукли улицама Приштине, чиме су испољили свој примитивизам и мржњу према свему што је српско. На дивљачки начин уништени су и споменици цару Душану у Призрену, Милошу Обилићу у Обилићу, цару Урошу у Урошевцу, кнезу Лазару у Гњилану и други. Покушано је и рушење Споменика косовским јунацима на Газиместану.

        Међу уништеним споменицима налазе се бисери српске културне баштине са листе заштићених објеката посебне културе вредности. Само у периоду од 10 јуна до августа 2002. године порушено је 107 вјерских објеката, од којих 52 регистрованих, заштићених и категорисаних споменика културе, и 55 вјерских грађевина које нису регистроване, У ескалацији терора над Србима, од 17. до 20. марта 2004. године, шиптарски вандали су уништили још 35 цркава и манастира.

        Српска културна добра у тзв. држави Косово данас имају екстериторијални статус, те Републички завод за заштиту споменика културе из Београда није у стању да их заштити. Тако се остварила визија књижевника Добрице Ћосића о новим српским хиландарима, с тим што је онај у Грчкој у православној, а ови на Косову и Метохији у исламској земљи. Уништавање културних добара често су изводили професионално војно обучени инжењерци и пиротехничари и то у присуству скоро 40 хиљада припадника снага НАТО, цивилне мисије УН, многобројних хуманитарних и невладиних организација, а такође и стотине новинара. Тај варваризам прикривају и заташкавају њихови саучесници и сведоци. Послије погрома један број екстремиста је ухапшен, а 143 особе су осуђене на новчане и затворске казне, али главни актери из политичких структура и редова бивше ОВК нијесу ни пронађени нити.санкционисани.  

 

 

Срушени споменик Петру II Петровићу Његошу

код Библиотеке у  Приштини (Фото: Прес)

                               

        Разорена су и многа гробља, тако да ни мртвима не дају мира. Најновије рушење гробаља уследило је у фебруару 2013. године као одмазда за уклањање споменика терористима ОВК у Бујановцу.

       Епархија Рашко-призренска, једини чувар српских светиња на Кососву и Метохији, представила је светској јавности илустровану монографију на енглеском и руском језику у којој је приказано укупно 107 дивљачки порушених храмова у периоду јун 1999 - мај 2001. године. Рушења неких објеката вршена су на очиглед велике масе Шиптара и припадника КФОР-а и УНМИК-а. Пред публиком и ТВ камерама поједини екстремисти ломили су крстове на куполама српских светиња. Након бестијалног чина настављало се шенлучење. При паљењу манастира Девич гробница св. Јоаникија Девичког је била отоврена и оскрнављена. Вандали су у гробници наложили ватру. Приликом рушења храма Св. Архангела из 14 века, код Урошевца, исечено је и спаљено стабло црног бора које је засадио цар Душан 1336. године. У таласу тродневног  мартовског насиља 2004. године све призренске цркве и објекти СПЦ у Призрену су били уништени, опљачкани или оштећени. Њемачки војници у саставу КФОР  све су то нијемо посматрали.

        Неке мјере за обнову порушених светиња и других грађевина почеле су се предузимати  тек  од почетка  2005. године, када је потписан Меморандум о обнови  порушених споменика и верских објеката. Обнова је предвиђена у двије фазе. У првој фази требало је спровести хитне, интервентне мјере заштите, уз претходно расписан тендер и израђену потребну техничку и другу документацију. Том фазом је обухваћено 11 најприоритетнијих цркава. Друга фаза обухвата 19 храмова, споменика културе  локалитета. Ова фаза је реализована у периоду 2006-2008. године. Поред подизања неких нових објеката на рушевинама претходних и санирања оштећења на неким храмовима нешто је рађено и на рестаурацији и конзервацији оштећених  и уништених фресака.

Међународни тужиоци и судије процесуирали су само 7 случајева уништавања цркава у мартовском погрому и 11 особа осудили на казне  од 21 месеца до 16 година, а једну ослободили оптужбе. Терор шиптарских екстремиста  формално су осудили Савет безбједности УН, европски званичници и Парламентарна скупштина Савета Европе

Закључак

 

        Српска културна баштина на Косову и Метохији вековима је била изложена страдањима, али најтежи период за њен опстанак настао је завршетком ратних сукоба 1999. године, када је  ова покрајина претворена у протекторат УН, а затим  од 2008. године, када је проглашена тзв. независна држава Косово.  Највише споменика културе, храмова и грађевина порушено је, оштећено и оскрнављено у мартовском насиљу 2004. године.  При томе су страдали и Срби и Албанци, а било је повријеђених припадника мировних снага. Мартовско насиље је било планирано и унапред организовано. Даља судбина српских светиња на овим просторима највише ће зависити од судбине Срба, а њихова судбина од рјешења статуса Косова и Метохије.

 

Литература:

 

Bzezinski S. (2001): Velika sahovska tabla, Romanov, Beograd.

Грчић М.(2000): Геополитички аспекти агресији на СР Југославију, Глобус,бр.24-25, СГД, Београд.

Фолић Љ.(2001): Grucified Kosovo-Распятое Косово, Оскрнављене и уништене православне цркве и манастири на Косову и Метохији, Српска православна црква, Епархија Рашко-призренска, Призрен-Грачаница.

Стојановић В.(1988): Етничке концесије и демографске прилике у Метохији 1830-их година, Зборник Округлог стола о научним истраживањима Косова, Београд